To je bio poslednji put da sam sebi postavio ta pitanja: „Šta ti to treba? Zar nemaš dovoljno svojih problema, nego da brineš o ljudima koji su 2.500 km daleko od tebe? Toliko ljudi pati ili je ugroženo, ili očajno traže pomoć u tvojoj okolini, pa zar te to manje dotiče nego problemi nepoznatih ljudi na drugom kontinentu?“ Ovako ispovest za Radar počinje Slobodan Šundić, jedini srpski humanitarac i aktivista u međunarodnom konvoju koji je u aprilu pokušao da dostavi pomoć Palestincima u Gazi.
U tim trenucima naša desetometarska jedrilica Diabolo, okićena palestinskim zastavama, preimenovana u Al Tira po uništenom palestinskom naselju u Nakbi 1948. skače po nemirnom moru kao po divljem mustangu. Držimo se i nogama i rukama da ne ispadnemo iz nje dok nam se u daljini ukazuje grdosija četiristo metara dužine i sedamdeset metara visine, kojoj treba da se suprotstavimo.
Toj grdosiji, monstrumu, MSC teretnom brodu sa 10.000 kontejnera punih naoružanja za ubijanje civila u Palestini, naših devetnaest jedrilica, kao devetnaest mrava prema slonu na njegovom putu, objavile su rat.
Šundiću, poginućeš, šta ti to treba? Pucaće na tebe sa broda cionisti, pregaziće naš brodić ovi fašisti. Mrtav ne možeš nikome kod kuće objasniti gde si bio, šta si radio, pomislio sam kad sam ugledao grdosiju od broda koja nam ide u susret
Šundiću, poginućeš, šta ti to treba? Pucaće na tebe sa broda cionisti ili njihovi saučesnici, pregaziće naš brodić ovi fašisti kao mrtvu životinju na ulici. Mrtav ne možeš nikome kod kuće objasniti gde si bio, šta si radio, šta si želeo da postigneš kao jedina osoba iz Srbije u toj misiji. Svi će u Srbiji reći: „Besmisleno je poginuo…“
Otkačeni Irac i razvučena jedra
U tim trenucima ipak pronalazim smisao.
Kalm, otkačeni Irac, kapetan našeg malog broda, naređuje da isključim autopilot, preuzima kormilo i ručicu gasa pomera na maksimum. Buka je nesnosna. Oba jedra su razvučena, ne samo zbog brzine i stabilnosti, već najviše zbog prava prvenstva u morskom saobraćaju, po kom motorni brodovi bez jedara moraju da propuste jedrilicu sa razvučenim jedrima. Tako su uradile i posade ostalih osamnaest jedrilica, sve do jedne sa natpisima uništenih palestinskih naselja i sve do jedne okićene palestinskim zastavama i palestinskim motivima na jedrima. Većina je stigla nekoliko minuta pre nas da se, nedaleko od Tunisa, ali ipak dovoljno daleko da se ne vidi obala Afrike, ispreči na putanji monstrum-brodu i mornarima koji „samo rade svoj posao“, prevozeći smrt za nove desetine hiljada Palestinaca.
„Da, ja sam taj vrabac iz anegdote koji u malenom kljunu nosi par kapi vode u pokušaju gašenja najvećeg svetskog požara zvanog Gaza, sa svešću da i mene plamen tog požara može progutati“, odgovaram na neka pitanja koja sam sebi postavio.
Prilazimo brodu ubici brzinom od osam čvorova sa njegove port side (leve) strane. Na našoj port side strani su, usled nagiba, potopljeni bočni prozori. Fra, Irac iz Severne Irske, Norvežanin Magnus i ja na toj strani u kokpitu više ležimo nego što sedimo, dok prekoputa nas Poljak Mihal i Nemac Hans više stoje nego što sede, odupirući se nogama o našu klupu. Niko ne uzima mobilni telefon u ruke, iz opreza da mu ne bi ispao u more usled turbulentne plovidbe.
Sada je ovaj zli Titanik nalik na višespratnicu ispred nas, a da bi izbegao druge naše saborce, jedrilice iz flotile, koje su mu na putu, skreće ka nama. Strah dobija novu dimenziju.
Nisi ti, Šundiću, ovde usred ničega samo zbog cilja da našu žrtvu vidi cela svetska javnost i da se tako upali antifašistički i anticionistički alarm svih svetskih vlada i Ujedinjenih nacija. Ti si jedan mali-veliki vojnik u dugotrajnom svetskom ratu za spas čovečanstva
Opasna brzina kojom skačemo po nepravilnim talasima, jurnjava za morskom Godzilom kako bismo sebe prineli kao žrtvu ljudožderu, osećaj da nam se bliži kraj ili da ću, u najmanju ruku, biti svedok pogibije saboraca sa kojima sam se ceo mesec družio na privremenom radu u Barseloni (jer stotinama hiljada tona težak brod ne može tek tako da „ukoči“; nekoga će sigurno pregaziti), sve te informacije i negativne misli gube smisao u trenucima dugim kao večnost, kada našu jedrilicu džinovski brod „maši“ za dlaku. Jer smisao se baš tada ukazuje kao svetlost.
„Nisi ti, Šundiću, ovde usred ničega samo zbog cilja da našu žrtvu vidi cela svetska javnost i da se tako upali antifašistički i anticionistički alarm svih svetskih vlada i Ujedinjenih nacija. Ti si jedan mali-veliki vojnik u dugotrajnom svetskom ratu za spas čovečanstva, kome su ljudi u kravatama i ljudi sa milijardama na računima, koji su uverili sebe da su bogovi, objavili rat“, govorim sebi.
Kraj bez smrti
Ne postoji nacija, ne postoji religija, ne postoji boja kože; postoji samo jedna smislena ljudska vrsta koja je napadnuta od izroda te iste vrste, koji su nas tako lako ubedili da su važniji od nas. Tih izroda ima svuda, ali ponajviše u najmoćnijim državama sveta.
Jer sve, ama baš sve, na ovom svetu izgubilo je smisao, osim novca i moći, koji su u rukama tek jednog procenta najbogatijih. Za tih jedan odsto zakoni, konvencije, rezolucije i moralni kodeksi ne važe. Oni mogu sve, a nas 99 odsto možemo samo da ih gledamo, čekajući svoj kraj u ovom besmislu. Brzo i efikasno, kao stanovnici Gaze, ili kuvajući se u loncu u kome moćnici decenijama postepeno pojačavaju vatru, dok nam se sva mudrost ne istopi i pretvori u splačinu sa pukim nagonom za preživljavanjem, bez ikakvog kritičkog stava o bilo čemu, i na taj način živi doživimo kraj bez smrti.
Osećaj da nam se bliži kraj ili da ću biti svedok pogibije saboraca, sve te misli gube smisao u trenucima, dugim kao večnost, kada našu jedrilicu džinovski brod „maši“ za dlaku
Dok teretni brod MSC Maya ipak nastavlja plovidbu smrti ka Ašdodu, usporen i izmenjenom trasom, ali ipak nastavlja, a naših devetnaest jedrilica srećom bezbedno se priključuje ostalim brodovima iz flotile na putu ka Gazi, meni se misli i dalje slažu…
Nekoliko nedelja kasnije, nakon presretanja Izraelskih okupacionih snaga (IOF, kritički naziv za izraelske jedinice), otmice i zlostavljanja stotina mojih prijatelja i saboraca, aktivista i humanitaraca iz osamdeset zemalja sveta, i potapanja desetina plovila GS flotile u međunarodnim vodama, nasred Mediterana, nalazim se u mom Beogradu.
Realnost čini svoje, i sudar sa njom u mom prirodnom okruženju čini da se sve moje misli i sva spoznaja do koje sam došao na Al Tiri potisnu negde u hipokampusu mozga. U fokusu moje pažnje jesu i neizvesnost čekanja da mi se oteti prijatelji jave posle zarobljavanja od strane cionista i vraćanja svojim kućama. Danima živim neki život koji kao da nije moj, razapet na sve strane.
Zabrinuta porodica, prijatelji i novinari sada postavljaju ista ona pitanja koja sam sebi postavljao i na koja sam na kraju uspešno odgovorio.
Ali, nikome od njih nisam umeo da dam ni delimično smislen odgovor, kao da sam odgovore zaboravio. Kao da sam se stideo što sam napustio borbu protiv „Vučića“ i otišao u borbu koja nije moja.
„Zašto si uopšte išao tamo?“, svakodnevno sam slušao…
Muk i stid
Iz mog najbližeg okruženja dobijao sam komentare na račun mojih dojučerašnjih saboraca, ali i civila u Gazi, kojima smo hteli da pomognemo: „vidiš li zabrađene žene“, „ima li hamasovaca među vama“, „i oni su se borili na strani muslimana u Bosni“ ili „Hamas je isto toliko kriv“.
Tu je automatski prestajao moj, čak i površni, razgovor s njima. Nikome od „mojih“ nisam se u potpunosti ni otvorio. Nikome nije ni bilo važno da čuje detalje moje pustolovine; važno im je bilo, valjda, samo da sam živ i zdrav.
Ti si jedan mali-veliki vojnik u dugotrajnom svetskom ratu za spas čovečanstva, kome su ljudi u kravatama i ljudi sa milijardama na računima, koji su uverili sebe da su bogovi, objavili rat, govorim sebi
Od novinara, naravno, uvek isto prvo pitanje:
„Šta je vaš lični motiv, odnosno razlog da se priključite GS flotili za Gazu?“
I opet muk. Stid. Objasni pred TV kamerama ili pred diktafonom u par rečenica sve što ti se vrzmalo po glavi, a mogao si od toga knjigu da napišeš. Izbaci neki kliše, ali pazi da ne ispadne da se nešto pravdaš…
U stvari, oni samo žele informaciju. Pa onda im to i pruži.
Ne može se za ovo kratko vreme, u par rečenica, ući tako duboko, gde su se sva tvoja osećanja isprepletala sa životnim stavovima do kojih si napokon došao, ali si ih zajedno sa tim osećanjima zatvorio u sef misli i sećanja.
Nisi kriv zato što brineš o Palestincima, jer to nikako ne znači da se manje brineš o Srbima.
Eto, opet se nešto kaješ. A nemaš zašto.
Prođoše sve te emisije, prođoše i moji smušeni odgovori, koji su se skoro pa isključivo odnosili na pružanje informacija domaćoj javnosti o Gazi, palestinskom pitanju, flotili… Nikome nisam rekao šta stvarno mislim, koji su moji zaključci, moji životni stavovi i koliko sam se zaista promenio od aprila 2026. godine. Da bih sve mogao da elaboriram, potrebno je da napišem knjigu.
Ponovo pronađen smisao
Ali dok pišem ovaj tekst, ponovo pronalazim isti onaj smisao u sebi kao što sam ga pre nekoliko meseci našao na Al Tiri. Svi smo rođeni kao mladunci ljudske vrste. Neiskvareni, nevini, bez zlih misli, bez religije, bez osećaja različitosti u odnosu na druge mladunce ljudske vrste.
Vaspitanje roditelja, porodice, škole, ulice, društva i sredine utiče na to da li će od nas postati „čovek“. Čovek koji će uvažavati svako ljudsko biće na planeti, bez obzira na njegovo opredeljenje, običaje, ili obrazovanje, ako ono ne utiče loše na druge. Čovek koji će uvažavati svaku naciju, religiju, kulturu itd., ako ona ne utiče loše na druge. Čovek koji neće mrzeti, koji neće misliti da su administrativne teritorije njegove trenutne države najvažnija stvar, stvar za koju vredi ginuti, ali kome će ubica biti zločinac bez obzira na to da li je Srbin, Hrvat, Albanac, Amerikanac, Palestinac ili Izraelac, a ubijeno dete najveća svetska nepravda i žrtva koja poziva na reakciju i nikako ne sme da se ponovi, bez obzira na to da li je dete izraelsko, palestinsko, američko, albansko, hrvatsko ili srpsko. Žrtva i ubica nemaju nacionalnost.
Čovek koji će pomoći onome kome je pomoć potrebna, čovek koji će zaštititi onoga kome je zaštita potrebna, čovek koji će osuditi svaku nenormalnost ako je to potrebno, čovek koji će reagovati na svaku anomaliju baš kao da je usmerena ka njemu, čak i kad nije, čovek koji će misliti o drugima širom sveta baš kao što bi želeo da drugi misle o njemu, čovek koji neće poželeti nikome nevinom ono što ne želi da se poželi njemu, čovek koji će želeti drugima ono što želi i sebi…
Pa zašto sam uopšte išao tamo? Da, osećao sam da sam potreban u Srbiji. Da, naš narod strada kako u Srbiji, tako i u okruženju, a stradaju i drugi komšijski narodi… Da, lomi se politička situacija u Srbiji i, po ko zna koji put, treba izaći na protest, potrebni su aktivisti, treba da nas je što više… Da, rizikujem mnogo, idem u neizvesnu misiju, možda se i ne vratim… Da, nezaposlen sam, a samohrani sam roditelj maloletnog deteta, pored još dva deteta koja više nisu maloletna; kako ih tek tako ostavljam… Da, ne znam preterano istoriju Palestine i Palestinaca, ni njihovu kulturu; dalek mi je taj narod…
Ali… Najveća bitka za spas čovečanstva odigrava se baš sad u Gazi i celoj Palestini.
Da, rasna diskriminacija, fašizam, aparthejd, etničko čišćenje i genocid jesu preslabi termini za ono što se, po mom mišljenju, stvarno tamo dešava…
Da, brojke poginulih, osakaćenih, proteranih, obespravljenih i zlostavljanih mogu da nas zamore, a statistika da ubije našu pažnju prema najvećem svetskom požaru i sumraku ljudskosti, najvećem koncentracionom logoru u istoriji čovečanstva, nereagovanju, a ispravnije je reći – saučesništvu političara, vlada, država i moćnika širom sveta, čast izuzecima, najvećem globalnom hororu koji se uživo odigrava pred našim očima u 21. veku.
Brisanje jedne nacije
Ljudi ne mogu ni da uđu ni da izađu iz Gaze; uskraćuju im se hrana, voda, struja, humanitarna pomoć, elementarna zdravstvena pomoć, osnovna ljudska prava, obrazovanje, srećno detinjstvo… Sve bolnice i univerziteti su srušeni, lekari i novinari pobijeni i pohapšeni; ubija se i sama pretpostavka da se na tom tlu ikada može početi bilo kakva obnova: Cilj je da cela jedna nacija nestane sa lica zemlje…
Ne postoji nacija, ne postoji religija, ne postoji boja kože; postoji samo jedna smislena ljudska vrsta koja je napadnuta od izroda te iste vrste, koji su nas tako lako ubedili da su važniji od nas
Da li je važno da li su to Palestinci, Jevreji, Jermeni, Aboridžini, američki ili kanadski Indijanci, Južnoafrikanci, Evropljani, Kinezi, ili ceo svet? Svaki dobronameran pojedinac, svaki „čovek“, mora prirodnim nagonom reagovati na svako etničko čišćenje, svaki aparthejd, svaki genocid, svaki oblik fašizma, šovinizma, ksenofobije i rasne diskriminacije, čak i ako je to daleko od njegove zemlje, čak i ako je njegova zemlja angažovana na strani dobra, a pogotovo ako je angažovana na strani zla, čak i ako ga se to na prvi pogled ne tiče, ali…
Da li možeš, sa spoznajom o tome šta se dešava u Palestini, pogledati sebe u ogledalo i reći: „Pa šta, nije moj problem…“
Kako smo izabrali zlo
E, pa ja ne mogu!
I nisu ovde samo Palestina i Palestinci važni. Danas oni, sutra će biti tvoja država i tvoj narod ili ko zna koji. I nisu samo potpuno nepotrebni ratovi moćnih i istrebljenje nemoćnih važni. Važan je svetski globalni sistem.
Kome smo dozvolili da odlučuje o svim našim sudbinama, sudbinama 99 odsto ljudske populacije? Ko bira, kako i pomoću kojih prevara se biraju vođe koji imaju ciljeve, politiku i interese koji ne dotiču njihove birače? Kako se i „najmanje zlo“, kako mi volimo da kažemo, tj. neko koga smatramo najpoštenijim i najboljim mogućim izborom za administrativni posao političara, po pravilu uvek, kao kvarljiva roba, pretvori u najveće zlo? Kako takvi hipnotišu veći deo populacije u svojim zemljama da im ta većina veruje čak i kad joj zlo objavi rat? Kako ne shvataju da milioni i milijarde koje gomilaju ne znače ništa nakon smrti i da njihovi unuci možda neće preživeti smak na kojem, nesvesno, ali tako uspešno, rade?
Mnogo je još pitanja…
Ljudi u kravatama gaze sve pred sobom, objavili su rat čovečanstvu. Ne osvrću se. Jedno ubijeno dete je previše u tom ratu, ali za njih je to samo jedan cent razlike, gore ili dole.
Brojke poginulih, osakaćenih, proteranih i zlostavljanih mogu da nas zamore, a statistika ubije našu pažnju prema najvećem sumraku ljudskosti, najvećem koncentracionom logoru u istoriji čovečanstva
Šta je meni činiti? Kako se organizovati, kome se priključiti? Da li iz Srbije mogu bilo šta pokrenuti, može li bilo ko? Iz zemlje u kojoj ne smem ulicom da prošetam sa palestinskom kefijom, poklonom saborca Saifa abu Kešeka, jer ću istog trena biti proglašen verskim fanatikom i time izgubiti argumentaciju pacifiste i humanitarca koji se bori za prava ugroženih bez obzira na naciju, religiju, boju kože? A možda mi se desi i nešto gore.
Da li sam manje Srbin ako se borim za spas i život deteta druge nacije, druge vere, druge boje kože, ili sam veći Srbin ako mrzim „baliju“, „šiptara“, Hrvata, „muslimana“? Da li je biti Srbin važnije nego biti čovek?
Zašto sam išao tamo?
Zato što sam izabrao da je najvažnije biti čovek!
